ЈУ Народна библиотека „Веселин Маслеша“ Лакташи Вас позива да 3. маја 2016. године у 19.00 часова у просторијама Галерије ЈУ „Центар за културу и образовање“ присуствујете књижевној вечери младог писца Стефана Симића.

Ово неће бити класична промоција Стефанових књига. О Симићевом дјелу неће говорити књижевни критичари, ни рецензенти. Говориће само обични младић, чија су поезија, проза са друштвеним ангажманом, разнолике импресије и хуманистичке поруке, исписане душом и обојене искреношћу, и без посебне промоције нашле пут до срца бројних читалаца. 

Биће то необичан књижевни сусрет неочекиване концепције, један облик монодраме без сценарија, обојен спонтаношћу и непосредношћу младог аутора, који никога неће оставити равнодушним.

Стефан Симић је рођен 1989. године у Параћину (Србија). Студира Социологију на Филозофском факултету у Београду. Своју прву књигу „Пустите нас“ објавио је 2012. године, а књигу „Одјеци људског“ 2013. и 2014. (друго допуњено издање). Почетком 2016. године из штампе је изашла и његова трећа књига под називом "Генерацијама које расту без поезије".

Из рецензије

Аутентично, снажно и без имало компромиса Симић пјева своје пјесме и прича о људскости сваког човјека као оној битној вриједности која се не може и не треба продавати, банализирати и затирати. Кроз сва питања и судбине које се овдје дотичу средишње и битно осјећање које је присутно на страницама књиге је љубав. Она је непорецива и свеприсутна не само као пјесничка тема, него као срж свега што се види, доживи или жели као животна сврха. Бити без поезије, не познавати љубав, отичи као да те није ни било, не осјетити ведрину и сјај еманципације коју пружа искреност и срећа оно је стање с којим се пјесник неће и не може помирити, и ако у том смислу поезија надраста генерације, онда оне неће бити изгубљење, сведене на нељудско и осуђене на свијет без љубави. Симићеве ријечи дубоко кореспондирају како са интимом појединца, тако и са читавим низом опћих момената друштва и културе, те заслужују и похвалу и пажњу.

Маријан Гркалић, писац, Загреб

Стефан исписује своју суптилност на искрен начин, истином о доживљеном негде и измаштаном градећи пирамиду осећаја док се ишчитава његово дело. Скида ружичасте наочаре, а опет нам поклања свет у боји, приказује нам однос међу људима који смо заборавили. Буди у нама дубока размишљања о човечности и подстиче на љубав према сопственом бићу и свету око нас. Његови књижевни осврти развијају потребу да оплеменимо наша чула и да им дамо узвишенију думензију.

Маја Оџаклиевска