ВИЈЕСТИ
У знак сјећања на Пеђу Трајковића
Приближавање априла и манифестацијa Дјечије царство неизбјежно нас подсјети на нашег увијек драгог госта и пријатеља библиотеке Пеђу Трајковића.
У спомен на њега преносимо текст колегиница из јагодинске библиотеке, који је тек мали дуг библиотекара према овом пјеснику, илустратору, преводиоцу, уреднику, али прије свега великом човјеку. Пеђа Трајковић
ПРЕДРАГ БОЈИНОВИЋ - портрет писца
ЈУ Народна библиотека "Веселин Маслеша" Лакташи вас позива на књижевно вече с књижевником Предрагом Бојиновићем.
Програм "Предраг Бојиновић - портрет писца" ће се одржати у Галерији у четвртак, 3. новембра са почетком у 19 часова. Аутор ће том приликом представити свој књижевни опус и то романе Доларска жаока, Тајкун и Теодор.
****
О романима:
Доларска жаока, је провокативан роман који на узбудљив и напет начин приказује развој и настанак економских криза, али и великих политичких потреса у посљедњих тридесетак и више година. Аутор креће од посљедње велике економске кризе, али тражи узроке и коријене у догађајима који су мимо свих демократских и уређених норми поставили темеље будућих дешавања. Да ли смо тада прекришли норме лијепог и уљудног понашања, или смо једноставно такви одувијек? Доларска жаока, јесте роман, новела, белетристика, али ова жаока јесте и болно отрежњење, уколико је аутор у праву, о свим догађањима којима смо нажалост и ми свједочили.
Гете каже у Фаусту: Део сам силе која вазда жели да чини зло а увек добро сазда.
А Жаока се пита обрнуто: Да ли ми то око нас имамо силе добра које вазда саздају зло?
Такође, Жаока поставља питање: До које границе смо као људи спремни ићи на рачун општег добра и зла?
Радња романа Тајкун стављена у калуп напетог ,,кримића" нуди фабулу достојну најбољих свјетских романа овог жанра. Ипак, „Тајкун" искаче из жанра и претвара се у нешто друго, блиско социјалном роману. У свему класична прича, заплет, ток истраге и позадина кримогеног окружења али ипак ту се на сваком кораку и сваком дијалогу препознаје наше окружење, наши дијалози, наши људи и наша стварност. Радња романа је смјештена негђе у БиХ, у вртлогу дешавања једва се и крајње намјерно стидљиво помиње Сарајево у једном тренутку романа, као једини реални топоним, сва остала мјеста су скривена са намјером, јер ово што "Тајкун" говори, описује и доноси може да се деси у било којем граду или држави насталом распадом једне велике и некада просперитетне државе. А њени насљедници су слични или исти, пролазе кроз исти процес несретне конструкције пост ратне трауме-приватизације-транзиције у срећну будућност обиљежену глобализмом и ведре бљештаве будућности... за неке, одабране...
"Теодор" је историјски роман који прати и описује историју српског али и свих других народа са овог простора у посљедњих двије стотине година. Случајно или не васкрсла биографија неког Теодора постаје инспирација за писање свеобухватног историјског романа, а трагична судбина овог човјека који је живио тако давно може да се препозна у неким другим Теодорима и у другим временима све до данас. Роман прати двије готово паралелне радње смјештене у различитим историјским добима, али упорно и све до краја истрајава на истовјетности карактера и догађаја који као да се понављају, а ми из историје ипак не учимо ништа. "Теодор" је антиратни роман, али он није против једног рата него рата уопште као стања хомо сапиенса, који се нажалост упорно труди да рат прогласи својим природним стањем, нормалним упрокос свему. Роман има и значајан додатак на самоме крају, који детаљно описује неке слабо познате историјске чињенице које су утицале на писање и креирање овог романа.
ВАЊА БУЛИЋ Књижевни портрет
ЈУ Народна библиотека „Веселин Маслеша" Вас позива на књижевно вече са познатим српским писцем и новинаром Вањом Булићем.
Програм „Вања Булић – књижевни портрет" ће се одржати у оквиру манифестације Лакташко љето.
Сриједа, 10. август са почетком у 20.30 часова
Плато испред Бање Лакташи.
Улаз је слободан!
Добро нам дошли!
***
Вања Булић је радни вијек провео као новинар у писаним и електронским медијима. За телевизију је снимио више од две и по хиљаде једночасовних емисија, а писао је за готово све престижне листове некадашње Југославије. Снимао је документарне филмове (Државни радник, Црвени барјак Филипа Филиповића), сценариста је три ТВ серије (Југовићи, Јавља ми се из дубине душе и Друго стање). Косценариста је дугометражног филма Лепа села лепо горе и сценариста филма Друго стање. Написао је збирке прича Како сам гајио близанце (1995), Сто бисера (2009), Историја у кревету (2012), Мушкарац у извесним годинама (2014) и Зашто бог нема ауто (2016), романе Тунел – лепа села лепо горе (1996), Ратна срећа (1999), Задах белог (2000), Вреле усне (2001), Парада страсти (2003), Друго стање (2006), Око отока (2009), Шоле (2010), Симеонов печат (2012), Јованово завештање (2013), Досије Богородица (2014), Теслина пошиљка (2015), Деведесете (2015 – књига у којој се налазе четири романа објављена деведесетих година XX века), Шмекери (2015), Шмекерке (2016), Виза за небо (2016), Душанова клетва (2018), Теодорин прстен (2019), Савин осветник (2020.), Рупе у глави (2021.) и Тата у другом стању (2021.). Приредио је дневник из Хага Веселина Шљиванчанина Бранио сам истину (2012), а написао је и романсиране биографије глумаца Петра Божовића, Мише Јанкетића, Марка Николића, Лазара Ристовског и Јелисавете Секе Саблић. Међу наградама добијеним за списатељски рад издвајају се Златни беочуг за трајни допринос култури Београда, као и три годишња признања Златни хит либер – за најтраженије књиге у књижарама и библиотекама Србије (2012, 2013. и 2015. године). Отац је тројице синова, имао је рок састав, страствени је играч преферанса и још увек игра одбојку. Члан је Удружења новинара Србије и Удружења књижевника Србије.
Међународни дан дјечије књиге
Сваке године 02. априла на дан рођења Ханса Кристијана Андерсена, творца многих бајки и пјесама за дјецу, обиљежава се Међународни дан дјечије књиге. Тим поводом, нашу библиотеку су у петак посјетили малишани из Центра за дјецу, младе и породицу.
За другаре из Центра смо припремили занимљив игроказ о прољећу, након чега смо израдили прољећне паное. Причали смо о књигама и свему што у њима пише, читали, цртали и пјевали. На самом крају дружења, другарима смо подијелили бесплатне чланске и договорили нови сусрет.
Више фотографија са догађаја на: https://www.facebook.com/media/set/?set=a.5140273396019311&type=3
Свјетски дан поезије: Шта све може пјесма?
Свјетски дан поезије смо ове године обиљежили са ученицима ОШ „Младен Стојановић“ Лакташи, реализујући креативну радионицу под називом „Шта све може пјесма?“.
Промоција збирке поезије "Заједно, са зидовима" аутора Предрага Бјелошевића
ЈУ Народна библиотека „Веселин Маслеша“ Лакташи Вас позива на промоцију збирке поезије "Заједно, са зидовима" аутора Предрага Бјелошевића.
О књизи ће, осим аутора, говорити књижевница Жељка Аврић.
Програм ће се одржати у простору умјетничке галерије у петак, 11. 03. 2022. године са почетком у 19.00 часова.
Промоција романа "Све моје сестре"
ЈУ Народна библиотека „Веселин Маслеша“ Лакташи вас позива на промоцију романа „Све моје сестре“ ауторке Лауре Барне, која ће бити одржана у четвртак, 30. септембра са почетком у 19 часова.
У роману су оживљени сви најзначајнији моменти из живота књижевног великана, јединственог Растка Петровића, oд преласка Албаније 1915, школовања у Паризу и учествовања у оснивању новог умjетничког покрета, преко дипломатске службе и многобројних путовања до последњих година проведених у Вашингтону.
Са посебном топлином приказан је Растков однос према седам сестара, од којих је најближи био са Надеждом, великом српском сликарком.
****
Лаура Барна је приповjедач, прозни писац, романсијер и есејиста. Поред 11 објављених романа, аутор је и три књиге приповjедака и једне књиге есеја. По образовању је историчар уметности и иза себе има више од 300 публикованих стручних радова у домаћој и страној периодици. Добитница је више националних књижевних награда, а њене приче и есеји преведени су на мађарски енглески, пољски и словачки језик. Члан је Удружења књижевника Србије, покретач многих акција за популаризацију и ширење културе, аутор књижевног и умjетничког програма „Исидора нас слуша“, који се одржава у Кући краља Петра Првог на Сењаку.
Предавање Горана Максимовића: Усуд сатиричара или зашто нам нису потребни јубилеји да бисмо читали Радоја Домановића
Радови са књижевне радионице "Азбучна пјесма"
И тако...
И тако...
Кренух ја на море,
На улици пустој,
планине се створе.
Краве лете по небу
И носе џиновску бебу.
Бродови уз краве лете,
Вјештица облаке мете.
И тако, и тако и тако...
Смислим све наопако.
Анастасија Ђурђевић
Продавница успомена
Ишла сам тако градом и шетала. Наишла сам на једну продавницу која се звала „ Продавница успомена“. Ушла см у њу. Тамо сам угледала једно огледало које ме је намамило. Одлучила сам да га купим. Кад сам дошла кући, обрисала сам са њега прашину. Огледала сам се у њему, кад одједном сам угледала себе у дјетињству и јако сам се изненадила. Отрчала сам до те продавнице, али она више није постојала.
Нема везе, измислићу је поново.
Андреа Пејчиновић
Кад је баба била млада
Кад је баба била мала,
Родитеље своје је слушала.
Кад је баба била млада,
Беше много слађа чоколада.
Питате се откуд бих ја то знала?
Бабиних сам се прича наслушала.
Милица Вукомановић
Разговор између Бранка Ћопића и Мачка Тоше
Мачак Тоша: Ех Бранко, што си ме онако осрамотио пред дјецом?
Бранко Ћопић: Ја те убацио у књигу, а ти побјегао. Па ко је кога ту осрамотио?
Мачак Тоша: Нисам побјегао, већ сам био гладан.
Бранко Ћопић: Ех, био гладан, па могао си се мало стрпити ради славе.
Мачак Тоша: Их, да сам знао за славу, стрпио бих се до славског ручка!
Анастасија Топић
Моја срећна мисао
Иза седам мора,
Иза седам гора,
Преко седам ријека и језера
Има један зачарани дворац.
То је дворац од седам спратова.
На седмом спрату се налази седам ковчежића, све један у другом.
У посљедњем од њих скривена је моја срећна мисао.
Одавно се спремам да је потражим.
Хелена Јањић
Чаролија из библиотеке
Дошла сам у библиотеку по књигу, али примјетила сам нешто чудно. Једна књига гледала је право у мене. Била је смеђа и средње дебљине и имала је велике зрикаве очи. Шапатом ми је говорила: „Узми ме, знам да ћу ти се свидјети.“ Нико други ју није нити видио, нити ју је чуо. Кренух да је узмем, али тада... Угледала сам књигу поред ње која је изгледала јако занимљиво. Нисам могла да јој одолим.
Марија Пејчиновић
Моја срећна мисао
Моја срећна мисао су јагоде са шлагом.
Кад им осјетим мирис
Кренем њиховим трагом.
А волим их и без шлага кад су на мом длану
Једини проблем је што брзо нестану!
Елена Савић
Кокошка
Кокошка је пуна перја,
Све од ногу па до кљуна,
Важно је да јаја носи,
А перје се не рачуна.
Пилићи су мали и жути,
Скривају се иза жбуна,
Кад су им пуни страха минути,
Онда се мамино перје рачуна.
Сара Вранчић
Моја срећна мисао
Моја срећна мисао увијек је у покрету,
Кад помислим на њу, ја без престанка јурим сивим улицама.
Точкови се котрљају непрестано,
А мени се чини да просто летим.
Моја срећна мисао су – моји ролери.
Ања Дукић
Разговор између Бранка Ћопића и Мачка Тоше
Бранко: Тошо, отишао си у пола приче коју сам причао малој дјеци!
Мачак Тошо: Па, Бранко, био сам гладан, ако те толико занима!
Бранко: Ех, Тошо, па ти само мислиш о храни!
Мачак Тошо: Извини Бранко али својим носићем њушим храну. Мирисала је лијепа риба, па сам отишао да је поједем.
Бранко: Добро Тошо, али откуд ти паре за рибу?
Мачак Тошо: Па узео сам од тебе Бранко.
Бранко: Срам те било Тошо! Сад идемо назад да причамо дјеци причу. Па кад је продамо, паре ћеш ми вратити!
Тина Видовић
Шалим се
Појела сам пар слаткиша.
Шалим се, појела сам их све.
Купила сам једне патике.
Шалим се, купила сам их све.
Упознала сам две цурице.
Шалим се, упознала сам их све.
Видјела сам један црвени цвијет.
Шалим се, видјела сам их све.
Одлетјела сам на једну планету.
Шалим се, одлетјела сам на све.
Научила сам да свирам један инструмент.
Шалим се, научила сам их све.
Нешто сам од овог измислила.
Шалим се, измислила сам све.
Елена Кострешевић
Шалим се
О не, пас ми је појео доручак. Шалим се, ја немам пса.
Јао, сломила сам руку. Шалим се, никад у животу нисам ништа сломила.
Осим стаклене чаше једанпут док сам пила сок.
Магдалена Радетић
Шалим се
Једног дана сам отишла у продавницу и украла лизало. Шалим се, купила сам га. Понијела сам га кући, али ми га је појела мачка. Шалим се, ја сам га појела. Шалим се, ено га у торби.
Николина Ђукић
Вјетар нам прича
Тише, вјетар нам прича.
Ослушнете ли чућете стихове изгубљене у времену.
Коме су пјевани?
Ослушнете ли чућете јауке изломљене даљином.
Због кога су пуштени?
Вјетар нам прича, прича нам и кад нас по лицу милује, и кад
нас шамара својом снагом.
Вјетар нам прича, прича нам и кад врућину Сахаре носи
а и када дахом Сибира одише.
Следећи пут кад осјетите вјетар у коси, када вам срце задрхти,
било на прољећном повјетарцу или зимској мећави,
умирите се и ослушкујте. Вјетар нам прича!
Елена Аничић
...
Јутро. Мој омиљени дио дана. Период када се све буди. Шта ли су то синоћ становници уснули? Ти мистериозни моменти, смјене звјездане ноћи када су калдрме обасјане одсјајем мјесечевог блиједог тијела, и сунчаног јутра, док капи росе уз сунчеве зраке обасипају сваку зелену травку. Па зар та појава није дивна?
Волим када ме њене окице поспано гледају, а њен промукли гласић дозива у рану зору. Трчећи, лаганим кораком, чврсто ме загрли као да је већ одрасла, а не моја мала мрва злата и свиле. Пиле моје.
Те јутарње, наизглед неважне ритуале, не бих мијењала ни за шта на овом свијету. Ма какви милиони, виле, какви бакрачи?! Ово је богатство. Ово чаробно јутро.
Знам да свака травка, љубичица, сваки лист што на грани виси, разиграна животињица, свака особа на овој планети има некога ко га усрећује, због кога се изнова ујутро буди. Па и ова птица што ујутро, у исто вријеме цвркуће, сигурно пјева због некога. Ако си се посвађао, неког повриједио, ту је јутро. За мене оно представља ново рођење, прилику да исправиш грешку, постанеш нови, бољи човјек. Не кажу узалуд да је јутро паметније од вечери, зар не?
Искрено да кажем, пусти све ако немаш за кога да живиш. Ако немаш неког чије ти мишљење значи, коме можеш да вјерујеш у н тренуцима, чему онда све? Мој разлог да идем даље је моја породица.
А твој?
Теодора Трифковић
...
Мећава. Вјетар који наноси још више снијежног покривача пред врата твоје мале колибе у шуми док грмље на прозорима клепетају. А ти сједиш и гледаш у ватру која тихо и доброћудно пуцкета. Из топле и удобне мале собе посматраш застрашујући призор напољу.
Јеле се повијају под налетима снажног вјетра а затрпани, тек изникли борићи пркосе снијегу и хладноћи. Густи и тмурни облаци сакрили су небо, а крупне пахуље се још увијек таложе на незаштићеним гранама дрвећа. У својој малој, дрвеној кућици осјећаш се безбрижно и сигурно. Књиге на великој полици одају осјећај топлине и жеље да се задубиш у једну од њих и да живиш у свијету змајева и хероја.
Звиждање вјетра постаје све тише, а снијег почиње да пада лагано и умјерено, али ти то не примјећујеш, усмјеривши свој ум сувим страницама књиге и ликовима који сада постају твоји најдражи пријатељи.
Сања Славнић
Осма умјетност
„Срећан рођендан, љепотице моја“, сваког петог маја, рано ујутро, његова честитка би ми прва стизала. „Да ми будеш жива и здрава, најљепша већ јеси“, рекао би ми, па мало застао да сачека да се ја насмијем као никад до тад. Кад би завршио са низањем жеља и када бих му се ја захвалила, увијек је ишло оно исто питање: „Јесу ли ти поклонили шта они твоји, или да их ја тучем?“
Сваког петог маја би био мој први гост на рођендану, доносећи ми море мојих омиљених слаткиша. Само он је знао тачно које волим и њих увијек највише и доносио. Мајка се томе и није баш много радовала, стално би га грдила говорећи: „Не ваља да дјеца једу толико слаткиша, што си узео толико?“ Он би једва сачекао да она заврши ту своју прекорну реченицу, а онда би се подбочио на сто и рекао јој: „ Не дирај ти моје дијете, пусти нас на миру!“ Сваке године исте сцене изнова и изнова. Без обзира колико предвидиво то било, једино сам чекала управо те тренутке.
Мој дјед Јозо. Рођен одмах послије Другог свјетског рата у породици са још осморо дјеце, живећи у тешкој неимаштини. Да вам сад причам како је изгледао, нема потребе. Ништа нарочито нема о томе да се каже. Декица као и сваки други. Јео је много воћа. Увијек сам се питала како може толико да га једе. Никада није пио, пушио или радио било шта што би могло угрозити његово здравље. Говорио је: „Чувај се и Бог ће те чувати“. Мислим да је једино више од нас, његових унучића, или како је он говорио „пачића“, волио спорт. Знао је да се буди у три ујутро да би испратио некакву небитну кошаркашку утакмицу која се одржавала негдје тамо у далекој Америци. Макар је за мене била небитна. За њега је спорт био „осма умјетност“ и то би нам стално говорио, а баба би на ту реченицу прости испадала из ципела. Кад га баба наљути, дошао би мени, изјадао се, и назвао бабу “вјештицом из Ивице и Марице“. Мислим да то баба никад није сазнала. Када бих ишла на море са родитељима, долазио би и испраћао нас без обзира што је било четири ујутро. Сваки пут ме назвао у путу и питао: „Јесте ли прошли Млиништа?“ Не знам штo су му та Млиништа толико значила.
Прошле године, крајем марта, разболио се и остао у болници. Био је јако слаб. Мајка је стално плакала. Петог априла назвао ме је и истом оном реченицом честитао ми рођендан. Била сам јако збуњена, па сам му рекла: „Али деда, мени је рођендан тек за мјесец дана“, на шта је он мени одговорио: „Нека, знам што сам те назвао“. Убрзо након тога је и умро, а то су биле последње ријечи што сам од њега чула. Вјероватно је знао да неће дочекати тај мој рођендан, иако је био највећи борац ког сам познавала.
Сада, више никад ме неће испратити на море, питати ме за та његова Млиништа, помоћи ми око лекције из географије, назвати бабу вјештицом, причати ми своје измишљене верзије Црвенкапице и Сњегуљице. Више никад нећу чути ту његову реченицу.
Миа Илисић
Природа
Зашто ми и даље уништавамо природу? Ту љепоту коју нам је мајка природа дала.
Зашто је не чувамо? Зашто загађујемо ријеке, сијечемо шуме? Умиштавамо шуме, а не знамо да не нема њих не би било ни нас. У ријеке бацамо отпатке, умјесто да их чистимо и слободно у ријекама пловимо.
На свијету је све више угрожених животиња. Из дана у дан све их је мање на броју али у продавницама расте број кожних капута.
У данашњем свијету срамота је да кажеш да узгајаш козе, свиње,краве...Људи те због тога прозивају сељаком. Управо ти људи су примитивци. Они послије поједене чоколадице , смеће на улицу бацају. Тако разарају природу.
Људи треба да се освијесте, јер то смеће на улици, ријеци или у шуми, штети и њима и нама више него што мислимо.
Божана Милић
Олуја
Једног јутра, пробудила сам се и зачула сам јак повјетарац. Подигла сам ролетнеи тмурни облаци су провирили кроз мој прозор. Нисам се осјећала пријатно уз црне тмурне облаке, па сам замрачила собу, те нису могли више да вире кроз прозор.
Одједном је кренуо све снажнији вјетар. Забринуто сам дотрчала до балкона и унијела све ствари. У том тренутку је почела све снажнија и снажнија киша. Младе плодове је залила, ријеку дигла. Киша је непрестано падала, заливала осушене травке, али затим је услиједио град и послије грмљавина. Након града све је било уништено. Зреле воћке попадале су на под. Улице су биле пуне бара. Обале ријека потопљене. Небо се још тмурило. Шта једна олуја може да уради. Направи штету, а некада помогне природи.
Анђела Павичар
Завршене књижевне радионице
Протекле седмице у нашој библиотеци су одржане књижевне радионице са ученицима од 10 до 18 година. Водитељи радионица су били књижевници Бранко Стевановић и Аца Видић. Након петодневног поучног, али и забавног дружења, учесници радионица одржали и показни програм, на којем су представили своје радове настале током радионицa. Колектив библиотеке захваљује свим учесницима – књижевницима и полазницима радионице на инспиративној, динамичној, веселој и позитивној атмосфери којом су испунили библиотеку претходних дана, а посебна захвалност иде Министарству културе и информисања Републике Србије, које је финансијски подржало овај програм.
Више фотографија погледајте на: https://www.facebook.com/media/set/?set=a.4421598887886769&type=3